Вековима се човечанство мучи над мистеријом свести и односом између ума и материје. Неки су тражили одговоре у дубинама религије, други у апстракцији филозофије, а трећи у све софистициранијим алатима науке. Међутим, постоји једна идеја која обухвата векове и чини се да се периодично поново појављује са обновљеном снагом: могућност да је свест, или барем примитивни облик искуства, основна и свеприсутна својства универзума. Ова прапочетна идеја снажно се поново појављује у дебати која тренутно обухвата неуробиологе и филозофе свести. Ова дебата, рођена у светлу нове квантне физике, развила се с таквим замахом да је привукла и интересовање опште јавности. Спинозијев појам "Deus sive Natura" представља једну од најмоћнијих и најутicајнијих формулација ове визије: све што постоји израз је једине божанско-природне супстанце, а оно што називамо "духом" или "свешћу" није редак случај, већ сама ткиво бића. Из ове перспективе, звездано небо, откуцај ћелије, кретање субатомских честица и интуиција песника нису одвојени феномени, већ манифестације једног виталног и свесног континуума. Ова књига креће на путовање од архаичног мишљења до савремене научне дебате, пролазећи кроз размишљања античких филозофа, средњовековних мистика, модерних идеалиста и теоретичара квантног ума. Циљ је да се преиспита спинозова мисла изван њене историјске димензије, покрећући размишљање о њеним импликацијама за будућност знања. Ово истраживање неће бити ограничено на опис, већ ће настојати да успостави дијалог различитих традиција и дисциплина: филозофије, физике, неуронауке и етике. Питање које прати наратив је једноставно и истовремено вртоглаво: шта ако свест није касни производ еволуције, већ изворна особина саме стварности? Ако би то било тачно, сваки фрагмент универзума – од камена до мисли – учествовао би у истој тајанственој свести. Свести која нас уједињује не само са другим људским бићима, већ и са целим космосом. Кроз своја поглавља, књига илуструје како је ова идеја настала, трансформисана, критикована и како је и данас научници и филозофи поново оживљавају. Не ради се о анализирању догме, већ о отварању простора за размишљање способног да превазиђе баријере између дисциплина и светоназора. Јер, можда, разумевање свести значи преиспитивање целокупне тканine стварности – а можда, у крајњем, значи преиспитивање самих себе.